Rad „Metacognition and Category-Based Learning in Neural Networks with Self-Attention Mechanisms“, autorki Nataše Mojašević i Marije Bajčetić, koji je predstavljen i nagrađen na konferenciji IEEESTEC, plasirao se u finale prestižnog takmičenja IEEE Region 8 Student Paper Contest 2026. Reč je o radu koji dolazi iz Istraživačke stanice Petnica i koji na zanimljiv način povezuje psihologiju, računarstvo i veštačku inteligenciju, istražujući mogućnosti poređenja procesa učenja kod ljudi i neuronskih mreža sa self-attention mehanizmima.

Finale takmičenja okupiće autore najboljih studentskih radova iz IEEE Regiona 8, koji obuhvata Evropu, Bliski istok i Afriku, a biće održano u okviru konferencije IEEE R8 ENERGYCON 2026 u Parizu. Plasman ovog rada među finaliste predstavlja značajno priznanje za autorke, njihove mentore i Istraživačku stanicu Petnica, ali i potvrdu kvaliteta radova predstavljenih na IEEESTEC konferenciji.

Tim povodom razgovarali smo sa finalistkinjama o nastanku ideje, izazovima tokom istraživanja, iskustvu sa IEEESTEC konferencije i očekivanjima od finala u Parizu. Ujedno pozivamo studente da svoje radove prijave za IEEESTEC 2026, koji će u novembru biti održan na Elektronskom fakultetu u Nišu, i iskoriste priliku da predstave svoja istraživanja široj akademskoj i IEEE zajednici.

Dodela nagrade na IEEESTEC konferenciji

Kako je nastala ideja za vaše istraživanje i šta vas je motivisalo da se bavite upravo ovom temom?

Nataša: Ideja je potekla od Marije, a ja sam se na predlog mentora priključila radu koji je već imao svoju početnu ideju, ali je tek trebalo da dobije punu formu. Ono što me je posebno privuklo jeste upravo njegova interdisciplinarnost. Spoj psihologije i programiranja, dve oblasti koje su me oduvek zanimale, ali koje retko imam priliku da istražujem zajedno na ovako konkretan način.  Primarna motivacija mi je bila prilika da istražim da li je moguće razviti konvolutivnu neuronsku mrežu zasnovanu na self-attention mehanizmu čije bismo rezultate mogle direktno da uporedimo sa ljudskim. Pored same naučne strane, veliku ulogu igrala je i sjajna energija u timu. Sa Marijom i našim mentorima sam od samog početka odlično sarađivala, pa je taj zajednički entuzijazam i uživanje u radu dodatno doprinelo ovom iskustvu.

Marija: Ideja za istraživanje nije nastala odjednom i u svom početku nije izgledala kao rad koji danas predstavljamo. Kao i u svakom naučnom procesu, kroz istraživanje je prošla kroz mnogo promena i razvijala se postepeno. Prvobitno sam bila fascinirana konceptom prediktivnog kodiranja, odnosno načinom na koji mozak u komunikaciji konstantno anticipira šta sledi. Čitajući radove iz te oblasti, sve češće sam razmišljala o paralelama između tih procesa i savremenih language-based neuronskih mreža. Iako ranije nisam imala priliku da se ozbiljnije bavim računarstvom, upravo me je ta radoznalost podstakla da izađem iz poznatog i istražim temu koja povezuje psihologiju i veštačku inteligenciju. Što sam više čitala, postajalo mi je jasnije da je ovo ideja koju ne želim da ostavim nerazvijenu. Nakon razgovora sa mentorkom Anom Stojanović u Istraživačkoj stanici Petnica, koja je takođe prepoznala potencijal teme, projekat je dobio konkretniji oblik, podrškom seminara računarstva i mentora Vladimira Lunića i uključivanjem Nataše, dobili smo tim koji je mogao da se nađe između psihologije i programiranja na način koji je ovom radu bio potreban.

Koji su bili najveći izazovi sa kojima ste se susreli tokom istraživanja i kako ste ih prevazišli?

Nataša: Najveći izazov je bilo uklapanje ove dve discipline i pravljenje eksperimenta čiji se rezultati kod ljudi mogu direktno porediti sa rezultatima neuronske mreže, kao i treniranje neuronske mreže na veoma ograničenoj bazi podataka.

Marija: Najveći izazov bio je upravo to što smo radile na temi za koju nije postojao unapred definisan put. Kada radite nešto novo, nemate jasnu mapu niti gotova rešenja, kada se pojavi prepreka, morate sami da osmislite alternativni način da dođete do cilja. Verujem da su upravo to i jedne od najvećih čari naučno-istraživačkog rada. Takav proces vas podstiče da razmišljate kreativnije, fleksibilnije i da problemima pristupate iz više uglova. U praktičnom smislu, posebno je bilo zahtevno osmisliti eksperimentalni dizajn koji omogućava direktno poređenje rezultata ljudskih ispitanika i neuronske mreže, kao i pronaći mere koje imaju smisla u oba domena. Dodatni izazovi bili su rad na daljinu iz tri različite zemlje i vremenska ograničenja projekta, ali smo ih uspešno prevazišli zahvaljujući želji, dobroj organizaciji, velikoj posvećenosti i upornosti celog tima.

Svoj rad ste prethodno predstavili na IEEESTEC konferenciji, kakvi su vaši utisci sa tog događaja i koliko vam je to iskustvo značilo za dalje usavršavanje rada?

Nataša: IEEESTEC konferencija mi je bila izuzetno interesantna, pre svega zbog raznovrsnosti tema i pristupa koje sam imala priliku da vidim. Rad sam mogla predstavim i da ga sagledam iz jedne nove perspektive, kroz komunikaciju sa učesnicima konferencije i drugim istraživačima. Dodatnu vrednost ovom iskustvu dalo je i to što je naš rad nagrađen nagradom „Akademik Ninoslav Stojadinović“,

Marija: Nažalost, nisam bila u prilici da lično prisustvujem konferenciji i predstavim rad. Ipak, mnogo mi je značilo što je naš rad dobio priliku da bude deo IEEESTEC konferencije, a posebno se radujem tome što ćemo u Parizu imati priliku da ga zajedno predstavimo.

Očekuje vas finale takmičenja u Parizu, šta očekujete od tog iskustva i koliko vam znači što predstavljate svoj rad na međunarodnoj sceni?

Nataša: Finale takmičenja u Parizu za mene predstavlja veoma važan korak i neku vrstu potvrde da rad na kojem smo dugo i posvećeno radile ima veliki značaj. Sama činjenica da ćemo imati priliku da ga predstavimo na međunarodnoj sceni daje ovom iskustvu dodatnu težinu i čini ga posebnim. Posebno se radujem tome što ću imati priliku da čujem radove drugih učesnika i upoznam ljude koji dele sličnu radoznalost i interesovanje za istraživanje. 

Marija: Plasman u finale IEEE R8 SPC za mene predstavlja ogromno priznanje i potvrdu da ideja u koju smo uložili mnogo rada i energije ima vrednost i van našeg neposrednog okruženja. Posebno mi je značajno to što ćemo, kao dve srednjoškolke koje su započele ovaj projekat kroz IS Petnicu i uz podršku mentora, imati priliku da predstavimo svoj rad na međunarodnoj sceni i budemo među finalistima zajedno sa najboljim radovima. Sama pomisao na to mi je i dalje pomalo neverovatna. Od iskustva u Parizu najviše očekujem priliku da upoznam ljude koji dele sličnu strast prema nauci, čujem druga istraživanja i naučim nešto novo, s obzirom da nije moja primarna oblast. Takođe mi mnogo znači što naš rad može da doprinese promovisanju interdisciplinarnosti, koja još uvek nije dovoljno zastupljena posebno u našem bliskom okruženju, a za koju verujem da predstavlja jedan od najuzbudljivijih pravaca razvoja nauke. Veoma sam zahvalna na ovoj prilici i na tome što je naš rad prepoznat kako na IEEESTEC konferenciji, tako i u daljim krugovima.

Recite nam nešto više o sebi, vašim interesovanjima, planovima za budućnost i šta vas pokreće u naučno-istraživačkom radu?

Nataša: Studentkinja sam Računarskog fakulteta na smeru Računarske nauke. Pored toga, završila sam srednju muzičku školu i sviram klavir, a u slobodno vreme volim da idem u pozorište. Kada je reč o interesovanjima u okviru nauke, najviše me privlače neuronske mreže, ali me zanimaju i oblasti poput psihologije i bioinformatike.Trenutno nemam potpuno definisane planove za budućnost, ali znam da bih volela da nastavim da se bavim istraživačkim radom. Najviše me pokreće radoznalost i želja da stalno učim nešto novo. Upravo taj osećaj da kroz rad mogu da dođem do novih saznanja i otkrića mi je najveća motivacija.

Marija: Studentkinja sam prve godine psihologije na Univerzitetu u Amsterdamu. Želja da studiram psihologiju na ovom fakultetu, kao jednom od najboljih u svetu, prati me još od druge godine srednje škole, a upravo mi je boravak u Istraživačkoj stanici Petnica pomogao da dodatno razvijem ljubav prema psihologiji i istraživačkom radu. Najviše me interesuju kognitivni procesi, neuronauke i način na koji tehnologija može doprineti boljem razumevanju ljudi. Posebno me privlače teme koje se nalaze na preseku različitih disciplina, jer verujem da upravo multidisciplinarni timovi i razmena različitih perspektiva vode do najznačajnijih pomaka u nauci. U budućnosti bih volela da nastavim da se bavim istraživačkim radom i postanem deo prestižnih laboratorija, posebno u oblastima koje se bave neurodegenerativnim oboljenjima, i individualnim razlikama u kognitivnim procesima. Pre svega, ne želim da izgubim radoznalost, osećaj da svaki odgovor u nauci zapravo nije kraj već početak novih pitanja. 

Predstavnici IS „Petnica“ na IEEESTEC konferenciji