Često se dešava da upalimo svetlo u zoru kada je napolju još uvek mrak, a da nakon svitanja ono ostane upaljeno iako nam više nije potrebno. Slično se dešava i kada kasno popodne započnemo neki posao koji nas toliko okupira da i ne primetimo da nam je već odavno potrebna svetlost neophodna za dalji rad. Za rešavanje ovog problema može da posluži uređaj za automatsko podešavanje inteziteta osvetljenja. Pored toga, ovaj uređaj je u stanju da održava podešeni intezitet osvetljenja na radnom mestu, odnosno da u zoni rada vrši podešavanje veštačkog osvetljenja u skladu sa nivoom prirodnog osvetljenja.
Princip rada ovog regulatora inteziteta osvetljenja najbolje je objasniti pomoću blok dijagrama.
Na klizaču potenciometra P postoji napon koji je srazmeran željenom intezitetu osvetljenja. To je praktično upravljački napon (Vc). Sa fotootpornika, koji služi kao svetlosni senzor, uzima se referentni napon (Vr) koji je proporcionalan upadnoj svetlosti. Diferencijalni stepen će nakon upoređivanja ovih napona dati napon greške (Ver). Na osnovu dobijenog odstupanja reguliše se rad sijalice pomoću varijatora tako da se na radnom mestu korisnika dobija odgovarajuće osvetljenje. Dakle, ako se neko dodatno osvetljenje pridruži postojoćem osvetljenju (primer dnevna svetlost), povećaće se referentni napon (Vr), što će izazvati smanjenje signala greške, a time i intezitet osvetljenja koji daje sijalica, a to je predstavljeno obrazcem: Ver = Vc – Vr.
Rad različitih poluprovodničkih detektora zračenja (fotootpornici, diode, fototranzistori, fototiristori) bazira se na osnovu internog fotoelektričnog efekta, koji se sastoji u tome što se pod uticajem svetlosti u poluprovodniku generiše par nosilaca naelektrisanja – elektrona i šupljina. Ovi dodatni nosioci povećaće provodnost. Takva provodnost se naziva fotoprovodnost. Fototpornik je otpornik čiji se otpor menja pod uticajem svetlosti koja pada na njega. Zbog te osobine spada u elektronski senzor.
